Analize DŽordža Fridmana po pravilu su dobre, s tim što se neke bitne teze ili ne raspravljaju, ili bivaju zamenjene – a kako bi se očuvao sklad sa bazičnim američkim interesima. Ovoga puta potonji postupak gotovo je izostao, i utoliko je vrednost teksta veća.

Gotovo da je nepotrebno isticati značaj teme i Fridmanove analize. Pogotovo za nas. I to ne samo zbog značaja same teme multikulturalnosti. Već pre svega zbog budućih implikacija „novog“ stava po ovom pitanju, ali i zbog pravilne interpretacije dosadašnjeg stava, koji su nam naši zapadni saveznici zdušno i licemerno nametali tokom protekle dve decenije.

Ali, avaj! Nema nade da će oni koji (spro)vode politiku ove zemlje (uključujući i njihove analitičare) makar i pročitati ovaj tekst, a kamoli izvući nauk kako da – u okviru minimalnog manevarskog prostora koji im je preostao – modifikuju politiku ove napaćene multikulturalne zemlje.